21. mart – Svjetski dan poezije

Svjetski dan poezije proslavlja se 21. marta i ustanovljen je od strane UNESKO-a 1999. godine. Svrha ovog dana ja promocija čitanja, pisanja, objavljivanja i poezije u školstvu širom svijeta; ali i ”davanje novih podsticaja i priznanja nacionalnim, regionalnim i internacionalnim poetskim pokretima” (izvod iz UNESKO izvještaja pri definisanju ovog dana).

Izdvojićemo neke od najljepših pjesama za sve ljubitelje pisane riječi. Uživajte u proljeću, kafi i poeziji! 🙂

Risto Ratković – Ikona

Vidim li koju ženu
tebi da liči:
u mantilu pepeljastom i sivom šeširu
dešava se na ulici da zastanem.
I mada znam
odavno već da truneš
pomislim: možda si ti.

Inače, ti znaš
u Boga nismo verovali
ni ja ni ti.
I zaista nema to sa njim veze
što želim
pred slikom tvojom kandilo da palim.

Branko Radičević – Kad mlidijah umreti

Lisje žuti veće po drveću, Lisje žuti dole veće pada, Zelenoga više ja nikada Videt’ neću!Glava klonu, lice potavnilo, Bolovanje oko mi popilo, Ruka lomna, telo izmoždeno, A kleca mi slabačko koleno! Dođe doba da idem u groba.Zbogom žitku, moj prelepi sanče! Zbogom zoro, zbogom, beli danče! Zbogom, svete, nekadanji raju. — Ja sad moram drugom ići kraju! O, da te tako ja ne ljubljah žarko, Još bih gledo tvoje sunce jarko, — Slušo groma, slušao oluju, Čudio se tvojemu slavuju, tvojoj reci i tvojem izvoru, — Mog života vir je na uviru!O, pesme moje, jadna siročadi, Deco mila mojih leta mladi’! Htedoh dugu da sa neba svučem, Dugom šarnom da sve vas obučem, Da nakitim sjajnijem zvezdama, Da obasjam sunčanim lučama …Duga bila, pa se izgubila, zvezde sjale, pa su i presjale, A sunašce ono ogrijalo I ono je sa neba mi palo! Sve nestade što vam dati spravlja’ — U traljama otac vas ostavlja.

Desanka Maksimović – Strepnja

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
Da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
Dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
Ova slatka strepnja,čekanje i stra`.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži
O čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Iz daleka samo sve k`o zvezda sja;
Iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, neka mi ne priđu oka tvoja dva.

Mirko Banjević – Povratak

Opet, umoran i ranjen, stigoh u rodni kraj, u krše puste i griske.Ne sreta me zvono krda niti šapova laj ni ruke tople i bliske.

Kroz okna kuće na ognjištu ne igra plam,ne čuje se graje, ni glasa.Pustoš je nikla. Prikradam se klancima sam na baštine gdje nema klasa.

Davno tu, po velikoj od stanca ploči dubio sam prve stihove proste i radosno u njih upirao djetinjske očikao u mile poznate goste.

Danas milujem sa bolom travu ko grivu,po zaraslim stazama kračemi gledam zatravljene kuću, obor i njivu –na kam vrelinu suza stačem.

Ljubivoje Ršumović – Domovina se brani lepotom

Domovina se brani rekom
i ribom u vodi
i visokom tankom smrekom
što raste u slobodi.

Domovina se brani cvetom
i pčelom na cvetu
makom i suncokretom
i pticom u letu.

Domovina se brani knjigom
i pesmom o nebu
sestrinom suzom i majčinom brigom
i onim brašnom u hlebu.

Domovina se brani lepotom
i čašću i znanjem
domovina se brani životom
i lepim vaspitanjem.

Dragan Radulović – Ja ne volim da sam sam

Gledam jednu samu lastu,
a sami su tužni, znam
u samoći suze rastu
ja ne volim da sam sam.

Sam djedica parkom šeta,
samo Sunce trne plam,
u samoći sjeta cvjeta,
ja ne volim da sam sam.

Kao da je nešto boli,
sama lasta nebom kruži,
nek` samuje ko god voli,
hoću s vama da se družim.

Gledam jednu samu lastu,
a sami su tužni, znam,
u samoći suze rastu,
Ja ne volim da sam sam.